Starenje i starost

Iako se starost i starenje kao fenomen proučava već vekovima, ni danas ne postoji jedna, potpuna i jedinstvena definicija starosti, niti sveobuhvatno objašnjenje procesa starenja.

Naziv ’starenje’ se u našem jeziku koristi u dva značenja. U širem smislu, starenje počinje još od samog začeća i bespovratni je proces koji se sastoji iz dve faze: prva faza je faza rasta i razvoja organizma i funkcija, dok je druga faza obeležena „propadanjem“ organizma i slabljenjem njegovih funkcija. U užem smislu, koji se mnogo češće koristi u svakodnevnom govoru, pod starenjem se podrazumeva samo ova druga – faza involucije.

U svakom slučaju, vrlo je teško kod čoveka odrediti tačnu granicu između ove dve faze starenja i odrediti opšte objektivne pokazatelje koji pokazuju da je faza razvoja (evolucije) zamenjena fazom pada funkcija (involucije) i da je u životu jedne osobe nastupila starost.

Definisanje starosti

Postoji nekoliko određenja starosti kao životne dobi, koje se zasnivaju na različitim kriterijumima:

Birokratsko-hronološko određenje starosti je jedno od najčešće korišćenih određenja u svakodnevnom životu, a osnovni kriterijum za određivanje da li je neko star jesu godine života te osobe. Tako, prema pojedinim autorima doba starosti se deli na ranu starost (’mladi stari’) – od 65 do 75 godina, prosečnu starost (’stari stari’) – od 76 do 85 godina i poznu starost (’veoma stari’) – preko 85 godina. Ovo određenje je najpogodnije i za institucije i organizacije koje, recimo, obezbeđuju privilegije starim licima (npr. besplatni lekovi ili besplatne autobuske karte).

Naučno-akademsko definisanje starosti se vrši na osnovu objektivno merljivih pokazatelja stanja i funkcija organizma, najčešće fizioloških. Tako su medicinska istraživanja pokazala da većina osoba starijih od 65 godina ima od 1 do 5 hroničnih oboljenja. Po ovom kriterijumu, starom osobom bi se mogle nazivati sve osobe koje imaju 2 ili više hroničnih oboljenja.

Definisanje starosti preko socijalnih konstrukata se bazira na tumačenju ličnosti, promene socijalne uloge i socijalnih odnosa pojedinca. Tako se starom osobom može smatrati ona kojoj je bitno smanjena funkcija adaptacije na promene u okruženju ili osoba čija deca su napustila njihov dom kao svoju primarnu porodicu, osamostalila se i zasnovala svoju sopstvenu porodicu.

Jedna grupa autora autora je kao osnovnu zamerku svim prethodnim određenjima starosti iznela zanemarivanje individualnih razlika među ljudima, ali i odsustvo posmatranja procesa starenja kao jednog složenog, višedimenzionalnog procesa. Navedena grupa autora se zalaže za samodefinisanje kao osnovni kritrijum određivanja nekog kao stare osobe. Po njima, stara osoba je ona koja sebe ocenjuje kao staru, a starost se ogleda i definiše kroz stanje duha i tela. Dakle, ukoliko je neko fizički zdrav i vitalnog duha i sa 65 godina i oseća se kao „mladić“ ni mi ga nećemo smatrati starim.

U savremenoj gerontologiji postoji i podela starenja u odnosu na njegovu dinamiku. Tako fiziološko starenje, koje se još naziva i „normalno“ ili „uspešno“ starenje označava proces harmoničnog usporavanja organa, tkiva i ćelija organizma i njihovih funkcija. Sa druge strane, patološko starenje je disharmoničan proces ubrzanog propadanja organizma koji može da se pojavi u različitim životnim dobima i vezan je za pojavu neke bolesti ili oštećenja organizma koja dovode do prevremene starosti i smrti. Koji su uzroci navedenih promena i procesa i postoji li pravilnost u njihovom ispoljavanju pokušale su da objasne različite teorije starenja. U narednim redovima prikazaćemo neke grupe teorija starenja:

Teorije starenja

    Antička „humoralna teorija“ starenja je prvi pokušaj objašnjenja procesa starenja. U toj teoriji starenje se posmatra kao poremećaj humoralne ravnoteže u organizmu, izazvan gubitkom „urođene toplote“ koju svako živo biće dobija svojim nastankom.

    U 19. veku pojavile su se razne „metaboličke teorije“ koje su starost svodili na postepeno smanjenje intenziteta metaboličkih procesa. Ove teorije se mogu posmatrati i kao teorije „zamora materijala“ i gašenja životne energije.

    Adaptaciono-regulacione teorije se nadovezuju na prethodne i prikazuju život pojedinca i proces starenja kao borbu dveju oprečnih sila: jedna je metaboličko iscrpljivanje organizma, a druga je razvoj mehanizama pojedinca za prilagođavanje sredini i promenama koje nastaju u okruženju, ali i samim procesom starenja.

    Genetske teorije zagovaraju da je dužina života genetski predodređena (programirana), a starenje je genetski program ćelija organizma.

    Psihološke teorije posmatraju proces starenja kao jednu od faza razvoja/života kroz definisanje stadijuma razvoja ličnosti. Svaki stadijum razvoja i životne dobi podrazumeva kvantitativne promene, ali i kvalitativno drugačije uređenje kognitivne strukture i specifičnosti emotivnog razvoja i razvoja psihičkih funkcija osobe.  Prema jednoj od najpoznatijih psiholoških teorija, čiji je autor E. Erickson, staro doba je period života kada se osoba osvrće na svoj dotadašnji život i rezimira šta je u životu radio i stvorio i šta iza njega ostaje.  Stoga, da li će neko svoje pozne godine živeti spokojno i zadovoljno, ili ne, u velikoj meri zavisi od porodice i porodičnih odnosa, profesionalne karijere, razvijenih prijateljstava, itd.

Iz prethodnih redova vidimo da je proces starenja veoma složen, da ga sačinjavaju različite pojave izazvane različitim uzrocima koji mogu da budu usko povezani, ali ne moraju. Ono u šta možemo da budemo sigurni jeste da tokom starenja dolazi do nekih bespovratnih (ireverzibilnih) promena kod individue i to na nekoliko ravni.

Karakteristike starosti i starenja

Promene na telesnom planu koje se dešavaju starenjem su otežano funkcionisanje pojedinih sistema u organizmu, oštećenje krvnih sudova, problemi u radu srca, povišen krvni pritisak, šećerna bolest, promene i oštećene mišićnog i koštanog tkiva, slabljenje vida i sluha...

Kako možemo pomoći: Treba svaku pritužbu stare osobe na sopstveno zdravlje da shvatimo ozbiljno i da podstaknemo ostarelo lice da redovno kontroliše zdravlje i uzima terapije koje je prepisao lekar. Možemo da pozovemo lekara ili da pomognemo staroj osobi da ode kod lekara, nabavi lekove i redovno ih koristi.

Promene na psihičkom planu koje se pojavljuju kod ostarelih osoba su dobroćudna zaborav-nost, neraspoloženje, „čangrizavost“, nespokojstvo, strah, sumnjičavost, neraspoloženje, osećanje usamljenosti i odbačenosti, apatija, depresija...

Kako možemo pomoći: Treba da razgovaramo sa starom osobom, da je pažljivo slušamo, ne vrednujemo, da je ohrabrujemo, da podstičemo staru osobu da iskaže svoja osećanja i razume svoje potrebe. Možemo da pomognemo ostareloj osobi da zadovolji neke neostvarene želje (npr. da napiše pismo starom prijatelju, uspostavi kontakt sa rodbinom), možemo da potražimo savet stručnjaka – psihologa, socijalnog radnika....

Promene na socijalnom planu koje ostarela osoba doživljava su penzionisanje, promena socijalne uloge i moguć gubitak uticaja/autoriteta u porodici i zajednici, proređeni kontakti sa prijateljima, kolegama, komšijama, osamostaljivanje dece i odlazak iz porodičnog doma (primarne porodice), gubitak bračnog partnera, dragih osoba....

Kako možemo pomoći: Možemo da organizujemo druženja i posete komšija, komšijske dece, aktivista udruženja penzionera/starih ljudi, možemo pozvati staru osobu u posetu, povesti je na druženje, ohrabriti je da se uključi u rad i aktivnosti udruženja starih/penzionera ili neko drugo udruženje, pozvati ih na odlazak u crkvu ili na neka druga mesta sa društvenim sadržajima...

Razumevanje potreba starih ljudi

Potrebe su naši razlozi (unutrašnji porivi) zbog kojih nešto želimo, tražimo, preduzimamo. Kada učinimo napor da te razloge prepoznamo i iskažemo, blizu smo cilja. Potrebe se razlikuju od nagona jer su složenije i šire uzrokovane (fiziološki, društveno, individualno) i od želja jer su osnovnije (želje proističu iz potreba).

Većina starih ljudi se uspešno prilagođava promenama koje im donosi starost. Međutim, ima starih ljudi koji se suočavaju sa dodatnim problemima – zdravstvenim, materijalnim i dr. – sa kojima ne mogu da se sami nose, ili ne mogu da prihvate uobičajene promene koje donosi starost. Takve osobe moraju da se oslone na pomoć i podršku drugih ljudi iz okoline, bilo da su to članovi porodice, ili drugih ljudi kako bi zadovoljili svoje potrebe.

Koje još potrebe imamo:

Potreba za poverenjem, potreba za adekvatnom ishranom, potreba za radom – aktivnošću, kulturno-obrazovne potrebe, religiozne potrebe, potreba za poštovanjem, potreba za bliskošću, potreba za podrškom, potreba za razvojem, potreba za ravnopravnošću....

Kako da prepoznamo probleme i utvrdimo potrebe stare osobe?

Stari ljudi i porodica

Porodicu najveći broj naučnika smatra za osnovnu i veoma značajnu ćeliju društva. Ona je socijalna zajednica venčanih i nevenčanih osoba oba pola i različitih životnih dobi. U našem društvu, u jednom domaćinstvu često žive tri generacije. Porodica ima nekoliko funkcija za sve svoje članove:

 a)  biološka funkcija, koja se sastoji od obezbeđivanja hrane, produženja vrste/loze;

b)  vaspitna, kroz koju se deca formiraju u ličnosti, stiču socijalne veštine, navike, pravila ponašanja;

c)   zaštitna funkcija, koja ima za cilj da obezbedi socijalnu sigurnost svojim članovima, i

d)   socijalna funkcija, koja se očituje kroz razvijanje socijalnih uloga i odgovornosti.

Kod starih osoba, u svim navedenim funkcijama dolazi do, manje-više, radikalnih promena. Stara osoba više nije ona koja ima ključnu ulogu u obezbeđivanju ispunjenja osnovnih egzistencijalnih potreba članova porodice, sve manje se pitaju pri donošenju bitnih odluka, njihov uticaj i autoritet iz dana u dan slabe. Sa druge strane, stare osobe se neminovno suočavaju sa gubitkom sebi dragih osoba – kroz smrt supružnika, prijatelja, kolega, ali, delimično, i  dece kroz njihovo osamostaljivanje i formiranje sopstvene porodice.

Ako je moguće, najbolje je da deca od svojih ostarelih roditelja žive odvojeno, ali u blizini kako bi mogli redovno da ih posećuju, da dovode unuke, da jedni drugima pomažu kako i koliko mogu. Ako je udaljenost veća, odnosi i viđanja dece sa roditeljima se, najčešće, svode na slave i praznike.

Značaj porodice je za staru osobu toliko veliki da, koliko god razumeo svoju decu i potrebu za osamostaljivanjem, negde se, intimno, oseća odbačenim, a „dobro jutro“ i „laku noć“ dojučerašnjih ukućana ništa ne može u potpunosti da zameni.

Uloga osoba koje učestvuju u pružanju podrške starima je da pokušaju da na različite načine popune prazninu koja je nastala u njihovim životima (ali da ne zauzimaju mesto dojučarašnjih ukućana) i da pomognu starima da gaje koliko je moguće intenzivnije kontakte sa svojim najdražima.